Home / Zenski Kutak / Ko ne “šamara” druge, “šamara” sebe

Ko ne “šamara” druge, “šamara” sebe

Jednom je bivša devojka mog momka ušetala u baštu hotela “Metalurg”, prišla jednom stolu i počela šamarati jednog čoveka.

On je sedio u društvu, ali nju to, očigledno, nije nimalo osakatilo u nakani.

Letnja bašta je bila puna, svi smo gledali (ja, doduše duplo – malo u svog momka, malo u nju pri pohodu na čoveka za drugim stolom). Tamo je nastala graja, neki ljudi su skočili i hvatali je za ruke, gospodin Išamarani je takođe ustao i gestikulirao… nisam čula šta govore jedno drugom.

Ona je onda, sasvim mirno sa prijateljicom koja je stajala dva metra dalje od nje, čekajući da se seansa šamaranja završi, sela za drugi sto, naručila kafu i pelinkovac, te negovanim ručicama izvadila “Marlboro” iz tašne i zapalila. Sve na njoj je bilo journalski podešeno i teško bi nekoga, ko tu scenu nije video svojim očima, desetak minuta kasnije mogli ubediti u činjenicu da baš ta dama šamara kao pečat u pošti.

Moj momak je piljio u scenu baš kao što je, kasnije, kad mi je postao muž piljio u TV ekran – poluotvorenih usta i u nekom transu, ne primećujući da stojim pored njega sa šerpom u rukama i čekam… da skloni noge sa stola.

Da stojim, da postojim, da…

Bog sami zna koliko puta sam pomislila: “Bože, zašto ovu šerpu, ovde, na ovom mestu i pored ovog čoveka sada ne drži ona žena što šamara po baštama? Ona bi, u svakom trenutku znala šta sa šerpom, šta sa čovekom za stolom koji ne primeti da postojiš, ali itekako dobro zna šta ti je zadatak i funkcija – tako nepostojećoj!”

Ja, nažalost, nisam imala sve ono što je ta žena imala i zato sam pustila da me nema. Tako je bilo najbezbolnije za sve one i sve ono što me okruživalo.

Bože, kako je bilo moguće da me toliko ne bude!

Jednog dana sam samo skočila i bacila šerpu u kantu za smeće. Čovek je spustio noge sa stola i rekao da sam histerična. Nije mu bilo jasno zašto šerpu, koja svakako nema jestiv sadržaj, bacam u smeće. Pa jedemo te splačine decenijama!

A nisam… uopšte nisam histerična. Moja reakcija kasnila je samo 30 godina.

Sebe sam, svih tih godina, šamarala redovno, za razliku od one žene koja je šamarala onoga ko joj učini nažao. Da sam umrla odmah posle bacanja šerpe sa splačinama iz ruku svi bi rekli da me ubio rak.

A nije! Ja sam znala da su me ubijali moji šamari! I to što me nije bilo… tamo gde me moralo biti. I što sam oduvek mislila kako svako ima svoga tabadžiju i da to mora tako. Mislila sam čak da sam privilegovana jer tabanam sama sebe i to za svojim stolom. Niko me ne gleda, ne zaokupljam ničiju pažnju, nema scenskih efekata… ni manikiranih ruku koje vade “Marlboro” iz tašne, ni pelinkovca, ni dekoltea.

Bila sam toliko zatupljena i drska u svojim ubeđenjima da sam, tako osakaćena i neprimetna, bila sasvim sigurna da sam i bolja žena… mnogo bolja žena od one koja šamara po stolovima.
Tako sam mislila… iako nije bilo tako.

***
Još uvek sam pod dojmom nasilne žene od juče. One žene koja ubija, ali nikoga ne udara, pa je nemaš zašto ni prijaviti. Deca su uredna, čista, sita i lepo obučena. To što se plaše, što žive u strahu i što će celog života misliti da su kriva zbog nezadovoljstva i histerije onih oko sebe – nikom ništa. Takvo je pravilo.

Kad ispuste šerpu, biće im: daBogda…

I Bog dadne! Ovako ili onako.

Kažu da je uvek po zasluzi. Ne bunim se.

Ja sam sebi zaslužila rak zbog svih onih šamara koje nisam odmah prostrla po stolovima i licima koja su zaslužila da ih se šamara i koje sam, onda, usmerila ka svom licu.

Zaboravila sam da Bog govori: Čuvaj se, pa ću te i ja čuvati!’

Autor: Mediha Šehidić Selimović

Izvor: lolamagazin

About admin

Check Also

„UBEĐUJU DECU DA SU MAMI MODRICU NAPRAVILA VRATA“ Emotivno pismo Tijane Dapčević mnogima nateralo suze na oči

Pevačica Tijana Dapčević na samom kraju 2018. godine odlučila je da napiše emotivno pismo Deda ...

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *